Kirjakos Papadopulos: oficir obalske straže sa sposobnošću da spasava živote

Mogao bi se nazvati herojem. Slika čoveka koji daje veštačko disanje bebi, od trenutka pristanka broda do trenutka kada ju je ostavio u rukama spasilaca hitne pomoći, bila je potresna.

Još potresnija bila je slika ovog oficira obalske straže, potporučnika Kirjakosa Papadopulosa, kapetana broda 602, koji se onesvestio odmah nakon toga…

Položio je glavu na svoje ruke i briznuo u plač. Nekoliko sekundi kasnije čuo je kroz radio uređaj za internu komunikaciju na brodu za još jedan incident gde se 40-50 ljudi nalazilo u opasnosti na jednom gumenom čamcu na uzburkanom moru.

“ Trenuci lične slabosti ”, rekao je govoreći za Atinsku novinsku agenciju, “ to je luksuz koji nemamo. Nekoliko milja dalje nalaze se ljudi kojima je potrebna naša pomoć. Ima  vremena za nas da plačemo.”

41-godišnji Kirjakos Papadopulos i sam zna kako je biti izbeglica. Rođen je i odrastao u jednoj izbegličkoj porodici iz Nikomedije u Maloj Aziji, dete je majstora mašinske obrade, koji su veoma ponosni na to što su izvajali metalne lovore na statui Slobode na Mitileni, zaštitnom zanku grada.

Roditelji su mu bili radnici i odgajili su ga u jednom seoskom naselju na Mitileni, u Langadi. Diplomirao je na Akademiji pomorske trgovine na Inusesu. Prvo je bio marinac na brodu Trgovačke mornarice, a nakon toga počeo je da radi u Obalskoj straži. On predstavlja sliku Obalske straže danas.

Njegova specijalnost je... da spašava živote. On je prosečan oficir Grčke obalske straže, oficir koji se nalazi iza svakog saopštenja za medije gde se govori o pretraživanjima terena i akcijama spasavanja na Egejskom moru.

Običan svakodnevni čovek sa porodicom i dvoje dece, dve devojčice od 15 i 6 godina. Posvećen da ceo svoj život služi na granici, prvo na Molivosu, a zatim i na Mitileni. Bez radnog vremena i sa snažnim osećajem dužnosti i... niskim primanjima, posmatrajući svakog jutra obalu preko puta.

“ Svaki slučaj je drugačiji od onog drugog. Druga lica, druge ispružene ruke koje vape za pomoć, druge oči koje traže spas. I sve ovo se svakog puta dešava na drugačiji način, jer je svaki put nekontrolisana panika ovih ljudi drugačija. I osećam se srećnim zato što su gubici za ove sve godine, u poređenju sa brojem slučajeva sa kojima smo se suočili, zanemarljivi.”

Kirjakos Papadopulos je prestao da broji akcije spasavanja u kojima je učestvovao od prvog meseca svoje službe u Obalskoj straži.

“ U prvih 20 do 30 puta ustanovio sam da je čin spasavanja ljudi poput disanja. Dišeš ne brojeći svoje udahe.”

Govori o svojoj posadi. O svojoj drugoj porodici. “ Posada je nastavak kapetana. Ljudi na koje se oslanjaš. Ukoliko njih nema, nema ni tebe.”, kaže.

Ne seća se koliko je ljudi spasio. “ Možemo da kažemo na hiljade. Najveći broj tih ljudi spasen je pod teškim uslovima. A uslovi su teški, bilo da se u čamcu nalazi dvoje ili 102 ljudi. U mraku,  uz pomoć nekoliko termalnih kamera, dvogledom pokušavamo da uočimo čamac u talasima i ljude koji se nalaze unutar čamca ili na njemu ili ponekad i ispod njega.“

“ Juče sam čuo na VHF-u putnički brod da doziva u pomoć. Za nekoliko trenutaka smo se našli tamo. Spasili smo 48 ljudi. Izgubili smo dvoje. Ženu koja je imala pojas za spasavanje i dete koje smo pronašli bez pojasa.

Puštaju decu da prelaze more bez pojasa za spasavanje. To su zločinci.”, kaže Kirjakos Papadopulos. Izdržljivi oficir čije oči katkad zasuze. “ Dete je bilo zarobljeno u sredini polupotopljenog čamca na naduvavanje. More je bilo uzburkano. Dali smo im konopce, zavezani za čamac počeli smo da unosimo ljude u brod, dok smo visili sa njega... 10-11 dece prvo, a zatim i žene i odrasle. U trenucima ogromne panike. U jednom čamcu za spasavanje, dužine šest metara, bilo je otprilike 50 osoba. Koga prvo da spasiš… Gazili su jedni po drugima.”

I tu negde je ugledao dvogodišnje dete. “ Izvukli smo malog čim smo ga locirali. Akciji prisustvovala i spasiteljka Zoi Livaditi. Ona prva, a ja drugi u borbi da dete preživi... Već smo to radili. Nekada bismo uspeli, a nekad ne...”

Na kratko prestaje da govori… Duboko uzdiše i nastavlja. “ U nekom trenutku činilo se kao da će dete preživeti. Izbacilo je vodu iz usta i nosa. Nastavio sam da mu dajem  ‘’poljubac života ”. Obradovao sam se, međutim sreća je kratko trajala. Bio sam shvatio sam da je dete umrlo, ali sam govorio da je to nemoguće i da će preživeti. Do trenutka dok ga  nisam predao.”

Pitamo smo ga šta ga čini toliko jakim. Govore o bolestima koje prenose izbeglice… “Imaš decu”, kažemo mu, ”da li si ikad pomislio da možeš da doneseš i u kuću neku bolest? ”

Gorko se nasmejao… “ Da… Razmišljam o tome. Ali ne tokom borbe. Posle kod kuće ponekad mislim o tome. Ali na brodu ne. Tamo treba da radim ono za šta sam se zarekao. Treba da pomognem ljudima u moru i to i radim. Ne zanima me da li je zločinac, krijumčar ili ono detence od juče. Ja treba da ih spasim.”

Pitamo ga koliko je ljudi spasio. Ne seća se. Nije ih prebrojao. Juče je sa svojim kolegama na brodu 602 spasio 88 ljudi. Pitamo ga da li ih se seća… “ Ne ”, kaže. “ Ne sećam ih se. Međutim, kad me vide na ulici i sve dok ne odu, oni me pamte. Kad me ugledaju, pozdrave me, osmehnu mi se... to je velika stvar. I ne može se ni sa čim na svetu platiti.”

Pitamo ga da li se seća onih koje je izgubio… “ Onih koji su preminuli ispred mojih očiju? ”, pita. Da, njih.

Oči ovog jakog potporučnka Obalske straže, kapetana broda 602, su ponovo zasuzile. “ Svi oni su moj košmar.”, kaže mi, “Ne osećam se krivim što ih nema. Kažem samo da je trebalo da prežive…”

Pozdravljamo ga. Ulazi u brodsku kabinu. Gde god da se nalazi, uskoro će ga kroz VHF ponovo pozvati za još jednu akciju spasavanja…

Izvor: www.in.gr